Svrgavanje Slobodana Miloševića, dabome, nije prvi put da je Zapad tajnim kanalima menjao režim. Uklanjanje sa vlasti Saljija Beriše u Albaniji 1997. i Vladimira Mečijera u Slovačkoj 1998. desilo se pod velikim uticajem Zapada. U slučaju Beriše, jedan veoma nasilan ustanak predstavljen je kao spontani i dobrodošli primer snage naroda. Lično sam svedok kako je međunarodna zajednica, a posebno OEBS (OSCE) izmanipulisala izveštaje izbornih posmatrača kako bi došlo do promene vlasti.

Sponsored Links:

Međutim, petooktobarska smena Miloševića u Beogradu je važna zato što je sam Milošević bio toliko poznat, i zato što je „revolucija“ kojom je zbačen poslužila kao primer „narodne volje“.

Pozadinu puča protiv Miloševića izvanredno je opisao Tim Maršal (Tim Marshall), reporter televizije Skaj (Sky). Njegovo svedočanstvo je vredno upravo zato što on o tim događajima piše sa odobravanjem; zanimljivo je i zato što se ovaj novinar hvali svojim vezama sa obaveštajnim službama, posebno onim Velike Britanije i SAD

Maršal pre svega potvrđuje da su 1998. američki Stejt department i obaveštajne službe odlučili da upotrebe „Oslobodilačku vojsku Kosova“ (OVK) za uklanjanje Miloševića. Citira jednog sagovornika: „Američki plan je bio jasan. Kada za to dođe vreme, upotrebiće OVK kao rešenje političkog problema“ – pri čemu je „problem“, Maršal objašnjava, politički opstanak Miloševića. To je značilo podršku terorističkom separatizmu OVK, a kasnije i rat protiv Jugoslavije.

Sponsored Links:

Maršal citira Marka Kirka (Mark Kirk), mornaričkog obaveštajca: „Naposletku smo pokrenuli veliku operaciju protiv Miloševića, i otvorenu i tajnu.“ U tajni deo operacije spadalo je ne samo ubacivanje engleskih i američkih obaveštajaca u razne posmatračke misije koje su išle na Kosovo, već – daleko važnije – pružanje vojne, tehničke, novčane, logističke i političe podrške OVK, koja je po Maršalovom priznanju „krijumčarila drogu, vodila reket sa prostitucijom i ubijala civile“.

Primena strategije počela je krajem 1998, kada je „velika misija CIA pokrenuta na Kosovu“. Predsednik Milošević je dozvolio diplomatskoj posmatračkoj misiji (KDOM) pristup Kosovu da bi pratila situaciju u pokrajini. U ovu ad hoc grupu odmah su ubačeni engleski i američki obaveštajci i specijalci – CIA, mornarička obaveštajna služba SAD…

Po Maršalu: „Zvanično je KDOM vodila OEBS… nezvanično, CIA… Organizacija je bila puna agenata… bila je paravan za CIA“. Umesto da prate situaciju u pokrajini, što im je bio mandat, članovi KVM su uređajima za satelitsko navođenje obeležavali ciljeve koje će kasnije bombardovati NATO.

loading...

Šef KVM bio je Vilijam Voker (William Walker), ranije zadužen za svrgavanje Manuela Norijege u Panami i bivši američki ambasador u El Salvadoru, gde su proameričke vlasti rukovodile eskadronima smrti. Voker je januara 1999. „otkrio masakr“ u Račku, što je poslužilo kao povod za proces koji se završio bombama 24. marta. Postoji mnoštvo dokaza da je Račak bio insceniran i da su pronađena tela bili u stvari borci OVK, a ne civili kako je objavljeno. Nesporno je međutim da je Vokerova uloga bila do te mere ključna da je kosovski put koji vodi prema Račku kasnije nazvan po njemu.

Maršal piše da je datum za rat – proleće 1999 – određen krajem decembra 1998, ali da je o tome obaveštena i OVK. Što znači da je izjava Madlen Olbrajt posle „masakra“ – da je „proleće došlo rano“ – bila ravna onoj (navodno) Gebelsovoj „Šta, zar već?“ kad su mu javili o paljevini Rajhstaga 1933.

U svakom slučaju, kada se KVM povukla u predveče NATO bombardovanja, Maršal piše da su agenti CIA unutar misije predali sve svoje satelitske telefone i GPS uređaje OVK. „Amerikanci su OVK obučavali, davali im opremu i praktično predavali teritoriju“, piše Maršal – iako je i on, kao i ostali novinari, širio mit o sistematskim zločinima Srba protiv nevinih i nenaoružanih albanskih civila.

U ratu koji je usledio, Jugoslavija je divljački bombardovana. Ali Milošević je ostao na vlasti. Zato su London i Vašington posegnuli za onim što Maršal veselo naziva „političkim ratom“ da bi ga uklonili. U sklopu toga su davali velike sume novca ali i tehničku, logističku i stratešku podršku – čak i oružje – raznim grupacijama „demokratske opozicije“ i „nevladinim organizacijama“ u Srbiji.

Sponsored Links:

Amerikanci su uglavnom delovali kroz Međunarodni republikanski institut (International Republican Institute, IRI), koji je u susednoj Mađarskoj otvorio kancelariju u svrhu rušenja Slobodana Miloševića. Na jednom od sastanaka tamo, Maršal objašnjava: „Postignuta je saglasnost da će ideološki argumenti za demokratiju, građanska prava i humanitarni pristup biti daleko jači ako budu popraćeni velikim vrećama punim novca.“ To i još štošta drugo u Srbiju je dolazilo u diplomatskoj pošti – u mnogim slučajevima navodno neutralnih zemalja poput Švedske koje su zadržale puno diplomatsko prisustvo u Beogradu jer nisu zvanično učestvovale u ratu NATO.

Maršal dodaje: „Vreće novca su već dolazile godinama“. Zaista je tako. Kako je objasnio ranije, „nezavisne“ medije poput B92 (izdavača Maršalove knjige u Srbiji!) uglavnom su finansirale SAD. Odlučujuću ulogu igrale su i organizacije pod kontrolom Džordža Sorosa, kao i tri-četiri godine kasnije u Gruziji. Ove takozvane „demokrate“ bile su u stvari agenti stranih sila – baš kao što je u to vreme tvrdila jugoslovenska vlada.

Maršal objašnjava nešto što je posle postalo i zvanično priznato: da su Amerikanci osmislili strategiju isturanja jednog kandidata – Vojislava Koštunice – kako bi ujedinili opoziciju. Koštuničina najveća prednost je bila što je većini naroda bio uglavnom nepoznat.

Potom Maršal opisuje kako je deo strategije bio pažljivo planirani državni udar, koji se i desio posle prvog kruga predsedničkih izbora. U detalje ilustruje kako su ključne ličnosti u spektaklu koji je na zapadnim TV ekranima predstavljen kao spontani ustanak „naroda“ u stvari bili teško naoružani nasilnici pod komandom gradonačelnika Čačka Velimira Ilića. U Ilićevom konvoju dugom 22 kilometra, koji se uputio na plato ispred Skupštine u Beogradu, bili su „oružje, padobranci i odred kikboksera“. Čak i Maršal priznaje da su događaji od 5. oktobra 2000. „izgledali više kao puč“ nego kao narodna revolucija o kojoj su svetski mediji toliko naivno izveštavali.

Sponsored Links:
loading...